Sastavi
Evo jedan sastav koji sam napisala iz srpskog za 3. pismeni. Na blogu sam napisala ćirilicom i sad me mrzi da ponovo pišem latinicom, ali ako neko hoće napisaću, pa ću mu poslati. "И што погледам све је пјесма, и чега год се такнем све је бол." (Иво Андрић) Бол... То је оно што сам у животу до сада видела и дотакла. Јесте да је било лепих тренутака, али срећа заузима само један мали делић у мојој прошлости... "Ја нисам песник" да своју патњу искажем на такав начин као што су то урадили Бодлер, Рембо, Дис и сви остали велики писци, "ја сам само патник и каткад су ми драге моје ране". Драге су ми моје ране, било да су телесне или духовне, јер ме подсећају да сам човек, човек од крви и меса као и сви остали људи. Све патње и несреће које су ме задесиле од рођења, дубоко у себи носим и проклињем онај "дан, месец и доба; годину, час и тренутак" када сам дошла на овај свет... У ову огромну, али тако малу тамницу, јер нико не бира кад и где ће се родити. У овом мрачном свету ја више не видим своју звезду Северницу... Нада која последња умире, у мени је већ мртва месецима, мртва од оне уклете зимске ноћи када сам схватила да је најлепши део мог живота прошао и да никад нећу постићи оно што сам одувек желела... У овој тамници се осећам толико усамљеном, да понекад помислим да сам потоњи човек на свету. Људи које сам сматрала својим пријатељима кроз читаву једну деценију изневерили су ме и прогласили издајицом свога рода! Највише ме боли то што су ти људи моје вере, браћа моја! То сам најмање очекивала од њих, али им опраштам овај чин, јер знам да они никад неће моћи да схвате, да је мени душа словенска и да је моја љубав према земљи где сам рођена већа од љубави према било којој другој земљи, да држава може да промени хиљаду имена, ја ћу заувек остати Југословенка и ову земљу ћу сматрати својом отаџбином, без обзира на то што у мојим венама не тече словенска крв. Нови пријатељи које сад имам прихватили су ме као да сам с њима једнака. То је сјајан осећај, али у себи носим сазнање да никада нећу моћи да будем једнака са њима, јер сам ја Мађарица, а то у овој земљи има само једно значење - мањина. Ова чињеница ме уништава из дана у дан и тера ме да мрзим овај небески свод под којим сам први пут угледала звезде и Сунце... Понекад постављам питање: "Где овај свет одлази? Куд води ова чама?". У својој бесомучној потрази за "пјесмама" свога живота само тонем у све већи блуд и срам. Стојим и посматрам. Сулуди погледи су око мене. Страх више не постоји, ја се више не бојим, чак ни смрти, јер знам да након смрти следи један лепши живот, у коме ћу бити срећна и ако би требала да умрем овога тренутка, волела бих да то буде на месту које највише волим, али и највише мрзим... Људи сеју по мени бол, бацају "стене" на мене, али ја сам све јача и јача од ове трулежи и од смртних идила. Осећам да је победа близу и да ће свака моја испуштена суза постати сјај и срећа у очима оних, због којих сам крв знојила борећи се са свим препрекама које ми је живот наметнуо...
Evo jedan sastav koji sam napisala iz srpskog za 3. pismeni. Na blogu sam napisala ćirilicom i sad me mrzi da ponovo pišem latinicom, ali ako neko hoće napisaću, pa ću mu poslati. "И што погледам све је пјесма, и чега год се такнем све је бол." (Иво Андрић) Бол... То је оно што сам у животу до сада видела и дотакла. Јесте да је било лепих тренутака, али срећа заузима само један мали делић у мојој прошлости... "Ја нисам песник" да своју патњу искажем на такав начин као што су то урадили Бодлер, Рембо, Дис и сви остали велики писци, "ја сам само патник и каткад су ми драге моје ране". Драге су ми моје ране, било да су телесне или духовне, јер ме подсећају да сам човек, човек од крви и меса као и сви остали људи. Све патње и несреће које су ме задесиле од рођења, дубоко у себи носим и проклињем онај "дан, месец и доба; годину, час и тренутак" када сам дошла на овај свет... У ову огромну, али тако малу тамницу, јер нико не бира кад и где ће се родити. У овом мрачном свету ја више не видим своју звезду Северницу... Нада која последња умире, у мени је већ мртва месецима, мртва од оне уклете зимске ноћи када сам схватила да је најлепши део мог живота прошао и да никад нећу постићи оно што сам одувек желела... У овој тамници се осећам толико усамљеном, да понекад помислим да сам потоњи човек на свету. Људи које сам сматрала својим пријатељима кроз читаву једну деценију изневерили су ме и прогласили издајицом свога рода! Највише ме боли то што су ти људи моје вере, браћа моја! То сам најмање очекивала од њих, али им опраштам овај чин, јер знам да они никад неће моћи да схвате, да је мени душа словенска и да је моја љубав према земљи где сам рођена већа од љубави према било којој другој земљи, да држава може да промени хиљаду имена, ја ћу заувек остати Југословенка и ову земљу ћу сматрати својом отаџбином, без обзира на то што у мојим венама не тече словенска крв. Нови пријатељи које сад имам прихватили су ме као да сам с њима једнака. То је сјајан осећај, али у себи носим сазнање да никада нећу моћи да будем једнака са њима, јер сам ја Мађарица, а то у овој земљи има само једно значење - мањина. Ова чињеница ме уништава из дана у дан и тера ме да мрзим овај небески свод под којим сам први пут угледала звезде и Сунце... Понекад постављам питање: "Где овај свет одлази? Куд води ова чама?". У својој бесомучној потрази за "пјесмама" свога живота само тонем у све већи блуд и срам. Стојим и посматрам. Сулуди погледи су око мене. Страх више не постоји, ја се више не бојим, чак ни смрти, јер знам да након смрти следи један лепши живот, у коме ћу бити срећна и ако би требала да умрем овога тренутка, волела бих да то буде на месту које највише волим, али и највише мрзим... Људи сеју по мени бол, бацају "стене" на мене, али ја сам све јача и јача од ове трулежи и од смртних идила. Осећам да је победа близу и да ће свака моја испуштена суза постати сјај и срећа у очима оних, због којих сам крв знојила борећи се са свим препрекама које ми је живот наметнуо...